Етно група „Свети Димитрије” — гласови који чувају пјесму, памћење и душу народа

У оквиру културног програма 151. Невесињске олимпијаде, концерт етно групе „Свети Димитрије” доноси вече изворне пјесме, духовног насљеђа и музике која не припада само сцени, него памћењу једног народа.
Концерт се одржава 05.08.2026. године у 20:00 часова, у посебном амбијенту порте Саборног храма у Невесињу. То мјесто овом догађају даје додатну свечаност, јер се традиционална пјесма не изводи само као музички програм, него као дио културног и духовног идентитета заједнице.

Двадесет пет година чувања изворне пјесме

Етно група „Свети Димитрије” настала је 2000. године са жељом да његује традиционалну пјесму, народне спјевове и духовно-културно насљеђе. Током 25 година рада група је наступима, снимцима и јавним извођењима чувала пјесме од заборава и преносила их публици кроз аутентичан етно израз.
Њихов рад није само музички. Он је и истраживачки, чуварски и завјетни. Група сакупља, памти и изводи пјесме које су се некада преносиле усмено — од старијих ка млађима, од куће до куће, од села до села.
У Херцеговини, а посебно у невесињском крају, пјесма је често била много више од забаве. Она је била начин да се запамти догађај, похвали јунак, оплакује страдање, сачува име знаменитог човјека или опише љепота завичаја.

Пјесма као народно памћење

Некада су скоро свако село и сваки заселак имали своје пјесме, напјеве и спјевове. У њима су се чувале приче о крају, породицама, обичајима, вјери, свадбама, одласцима, повратцима, јунацима и народним невољама.
Зато изворна пјесма није само мелодија. Она је усмена историја.
У времену када није било медија, архива и дигиталних записа, народ је кроз пјесму чувао оно што није смјело нестати. Пјевало се о људима који су оставили траг, о мјестима која су носила успомене, о догађајима који су обликовали заједницу.
У тим пјесмама живјели су и радост и бол, и понос и чежња, и завичај и отаџбина.

Ганга, стари мелос и женски гласови

Посебно мјесто у херцеговачком музичком насљеђу заузимају ганга, ојкача, стари напјеви, женске пјесме и мелос који се преносио генерацијама. Женска ганга и старе пјесме имале су посебан емотивни израз — често снажан, једноставан и дубоко везан за свакодневни живот.
Такве пјесме нису настајале у студију, него у народу. Настајале су на сијелима, славама, прелима, свадбама, испраћајима, у пољу, у кући, у дугим зимским вечерима и у тренуцима када је ријеч морала постати пјесма.
Управо зато рад група попут „Светог Димитрија” има посебну вриједност. Оне не чувају само ноте и текстове, него начин пјевања, изговор, ритам, осјећај и дух времена у којем су пјесме настале.

Десетерац и епско насљеђе

Када говоримо о народној пјесми, незаобилазан је и десетерац — стих од десет слогова који је био један од најважнијих облика српске усмене епике. У десетерцу су се вјековима пјевале јуначке пјесме, преносиле приче о бојевима, јунацима, завјетима, страдањима и великим историјским догађајима.
Десетерац је био више од књижевне форме. Био је ритам памћења.
Уз гусле, кроз јуначку пјесму и епски израз, народ је чувао историју и морални поредак: ко је био јунак, шта је била част, шта је била жртва, а шта завјет. Зато се десетерац не може посматрати само као стих, него као један од темеља усмене културе.
Иако етно група не изводи само епске пјесме, њихово стваралаштво припада истом великом простору народног памћења — простору у којем пјесма чува оно што би без ње лако нестало.

Пјесме из Херцеговине и свих српских крајева

Репертоар етно групе „Свети Димитрије” обухвата пјесме из Херцеговине, али и из других српских крајева. Тако се у Невесињу, кроз њихове наступе, могу чути и пјесме које носе дух Косова, Метохије и других простора у којима је народна пјесма чувала вјеру, идентитет и сјећање.
То показује једну важну особину изворне музике: она је увијек локална, али никада затворена. Свака пјесма носи свој крај, али се кроз извођење повезује са ширим народним и културним простором.
Када се у Невесињу запјева пјесма из другог краја, она не потискује домаћу традицију, него је допуњује. Тако се ствара осјећај заједничког насљеђа — различити крајеви, различити напјеви, а иста потреба да се сачува оно што је вриједно.

Пјесме које остају

За вријеме свог рада, етно група „Свети Димитрије” објавила је аудио ЦД под називом „Кол’ко снаге хумска земља има”. Назив албума носи по истоименој пјесми коју је написао наш владика Григорије, а која снажно изражава дух Херцеговине, вјеру, снагу и осјећај припадности хумској земљи.

На албуму се, између осталог, налазе невесињске ганге и бећарци, пјесме из Босне, као и пјесме са Косова и Метохије. Тиме је група показала ширину свог репертоара и повезаност изворне пјесме из различитих српских крајева — од Херцеговине и Босне до Косова и Метохије.
Посебно мјесто у њиховом раду заузимају и пјесме које су касније изводиле и представиле публици, попут „Добро дош’о Митровдане” и „Светосавље”. Пјесму „Добро дош’о Митровдане” написао је Асим Сарван, а посвећена је јунацима Митровданских офанзива. Пјесму „Светосавље” написао је и мелодијски обликовао Горан Дука, док је етно група „Свети Димитрије” својим извођењем дала тим пјесмама посебан емотивни и духовни израз.

Кроз ове пјесме група чува дух Херцеговине, вјеру, памћење и осјећај припадности. Њихови наступи подсјећају да традиционална и духовна пјесма није нешто што припада само прошлости. Она живи док год постоји неко ко је пјева, слуша, учи и преноси даље.

Невесињска олимпијада као простор чувања традиције

Невесињска олимпијада није само спортска манифестација. Она је и простор у којем се чувају обичаји, пјесма, игра, вјера, сусрети и народна окупљања. Зато концерт етно групе „Свети Димитрије” има природно мјесто у њеном програму.
Док спортски догађаји показују снагу, брзину и такмичарски дух, изворна пјесма показује другу врсту снаге — снагу памћења, заједништва и припадности.
У порти Саборног храма, кроз гласове етно групе, Невесиње ће још једном чути пјесме које повезују прошлост и садашњост, завичај и народ, појединца и заједницу.